Super liga Srbije: Sistem takmičenja ili brutalni eksperiment?

Promena sistema takmičenja u Super ligi Srbije, najavljena je pompezno kao garant novog, boljeg i regularnijeg takmičenja koje sprečava nameštanje i podiže interes gledalaca za domaći fudbal. Već sada se može reći da je umesto regularnog takmičenja, Srbija dobila pravi improvizorijum, brutalni eksperiment sa zdravljem igrača kakav je jako teško naći bilo gde u svetu.

SISTEM TAKMIČENJA ILI SPORTSKI RIALITI?

Prva navodna prednost novog sistema takmičenja bila je raniji početak sezone, koji bi trebao da klubove iz Srbije učini konkurentnijim u evropskim takmičenjima. U početku je izgledalo da je cilj postignut. Partizan je nakon pet godina ušao u plej of Lige šampiona, Vojvodina je odigrala vrlo dobar dvomeč sa Sampdorijom, dok su Čukarički i Crvena zvezda ispali u ranoj fazi, tako da je pozitivan efekat novog sistema takmičenja bio u najmanju ruku polovičan. Međutim, kako je sezona počela da odmiče, postalo je jasno koliko je loše promišljen kalendar takmičenja, i koliko je jednostavno sulud ritam utakmica počeo da poništava praktično sve dobitke novog sistema. Ideja da se u jesenjem delu sezone, iz nikad objašnjenih razloga, igra čak 22 kola prvenstva, a na proleće tek 15 kola, dovela je novi sistem do potpunog apsurda tako da su ekipe koje igraju evro kupove postale najveće žrtve, a ekipe koje su svojim ranim ispadanjem ostale van evro kupova, najveći dobitnici novog sistema takmičenja. Podatak da će igrači Partizana od jula do decembra odigrati više reprezentativnih i klupskih utakmica nego za celu sezonu prošle godine rečito govori o ogromnoj neodgovornosti ljudi koji su osmišljavali kalendar takmičenja. Partizanovi igrači, bez reprezentativnih utakmica, igraće 22 utakmice u prvenstvu, 12 utakmica u evro kupovima i dve utakmice u kupu, neverovatnih 36 utakmica za jednu polusezonu, što se nikada u 70 godina dugoj istoriji ovog kluba nije desilo. Partizanov centar Teleoptik pretvoren je u pravu malu bolnicu, veliki broj igrača jednostavno je iscrpljen ubistvenim ritmom domaćih, evropskih i reprezentativnih utakmica koji je navodno trebao da imitira sistem igranja u evropskim ligama, uz malu, ali suštinsku razliku: klubovi koji igraju ovakav sistem imaju desetine miliona evra na raspolaganju, imaju ekonomske uslove da plaćaju i 35 vrhunskih igrača, a čak i tada, nemoguće je naći evropsku ligu u kojoj i najveći evropski klubovi u prvoj polusezoni igraju 36 klupskih utakmica. Tako je ovaj sistem takmičenja postao jedna vrsta brutalnog eksperimenta, sportske verzije rialiti programa ili ekstremnog testa fizičke izdržljivosti kakav nije viđen u istoriji sporta u Srbiji.

UBIJANJE ANDRIJE ŽIVKOVIĆA

Naći logično objašnjenje zašto je broj utakmica u jesenjem delu prvenstva čak 22, a u prolećnom delu samo 15, praktično je nemoguće.Tako je umesto pri kraju, prava lavina očigledno problematičnih utakmica krenula na početku novog šampionata, a klubovi koji su ranije puštali utakmice na kraju, počeli su da ih puštaju na početku šampionata, tako da se nikad više policijskih istraga o nameštenim utakmicama nije vodilo u ovako ranoj fazi prvenstva, kao ove godine. Neobjašnjivi preokreti sa šest postignutih golova za samo jedno poluvreme, izvođenje kombinovanih sastava ili čak potpuno juniorskih postava na utakmice, iz kola u kolo punili su stupce štampe, pa se s pravom postavlja pitanje kakvu je to regularnost doneo novi sistem takmičenja ako je već sada jasno da je efekat upravo suprotan i da je stepen neregularnosti u aktuelnom šampionatu toliko veliki da to nije viđeno od 1998.godine i sezone u kojoj je Obilić bio šampion Jugoslavije. I da je nakon svih ovih afera i potpuno očiglednih neregularnosti jasno da je jedina suštinski nesporna poruka novog sistema takmičenja poruka da se ne isplati igrati evro kupove i da je najbolje što ranije ispasti iz Evrope. Tako je ovog vikenda planirano igranje 15.kola prvenstva, što bi bilo sasvim normalno da prošle sezone ta činjenica nije značila da je kraj decembra i da se ide na zimsku pauzu do februara, a danas znači da nakon ovog 15. kola Partizan ima još sedam prvenstvenih, tri evropske i dve kup utakmice, i pravu malu bolnicu povređenih igrača. Bolnicu koju predvodi biser svetskog fudbala Andrija Živković, koji je nakon osvajanja svetskog zlata na Novom Zelandu ušao u ubistveni ritam klupskih i reprezentativnih utakmica, koje su dovele do serije povreda koje ozbiljno ugrožavaju njegov dalji napredak u karijeri. Tako je nakon višenedeljne pauze zbog povrede u meču sa Augsburgom, nakon samo dve odigrane utakmice i meča sa Atletik Bilbaom, usledila nova povreda i nova tronedeljna pauza.

PARTIZAN I REAL MADRID-JEDANAEST UTAKMICA RAZLIKE

Tako imamo apsurd da Andrija Živković u Partizanu ima ubistveni kalendar takmičenja u kome bez reprezentativnih mečeva treba da igra 36 utakmica, a da jedan Kristijano Ronaldo u Real Madridu u istom periodu ima ukupno 25 zvaničnih takmičarskih utakmica. Tako postaje jasno da je Srbija toliko zastranila sa ovim neviđenim takmičarskim eksperimentom, da je razlika u ukupnom broju takmičarskih utakmica između Real Madrida i Partizana ni manje, ni više nego jedanaest, pa se postavlja pitanje kojom logikom se procenjuje da je Partizan toliko jači i igrački bogatiji klub od Reala da je neko procenio da je sposoban da u istom periodu jesenje polusezone odigra skoro 50 posto više utakmica od Reala? Tako je ovaj primer možda i najvidljivija manifestacija potpunog apsurda u kome se nalazi srpski fudbal, gde se umesto promena na bolje, pod pritiskom iniciraju potpuno neverovatne promene na gore, koje na sto načina urušavaju i troše suštinsku bazu fudbala u Srbiji. I da na kraju klub koji ima godišnji budžet od 600 miliona evra ima 50 posto lakši takmičarski kalendar od kluba koji nema godišnji budžet ni 15 miliona evra.

HUTU I TUTSI

Tako je umesto realnog smanjivanja broja klubova u najvišem rangu takmičenja Srbije na najviše 12(pošto je SFRJ kao država sa 22 miliona stanovnika imala 18 klubova u elitnom rangu), umerenog povećanja broja utakmica koje je normalno raspoređeno i vodi do ranijeg početka prvenstva, ali ne ugrožava zdravlje igrača, Srbija dobila brutalni zdravstveni eksperiment izdržljivosti  u kome su svi klubovi ostali na broju, broj utakmica povećan za sedam, i napravljen truli kompromis koji spada u domen Riplijevog “Verovali ili ne?”. Koje će posledice ovog sistema biti ako se ponovi i u sledećoj sezoni, koji broj fudbalera finansijski iscrpljeni klubovi treba da imaju na lageru da bi mogli da budu konkurentni u Evropi i ozbiljni u prvenstvu, to je nešto što će naravno ostati u dubokoj senci patološke opsesije i večnog osvajanja FSS, koje bez prekida traje od prekida utakmice u Đenovi 2010.godine do danas, nesmanjenom žestinom, i samo će dobiti na snazi kako se vreme izbora bude bližilo. A u međuvremenu, afere i optužbe o nameštanju, nelogični i ubistveni sistem takmičenja, klupska podeljenost i međusobna mržnja koja je na nivou Hutu i Tutsi plemena, uzeće svoj danak i urušiće i ono malo poverenja javnosti u srpski fudbal koje je vraćeno tokom vrelog reprezentativnog leta na Novom Zelandu i sjajne Partizanove jeseni u Evropi.

Željko Pantić