Home Globalna ekonomija Strani obrazovni sistemi kao paradigma obesmišljenog sistema akreditacije u Srbiji
Strani obrazovni sistemi kao paradigma obesmišljenog sistema akreditacije u Srbiji
0

Strani obrazovni sistemi kao paradigma obesmišljenog sistema akreditacije u Srbiji

0
0

Dok za domaće visokoškolske obrazovne sisteme proces dobijanja akreditacije ume da potraje i do dve godine, status stranih obrazovnih institucija koje na različite načine drže nastavu u Srbiji svodi se na sistem bez ikakve odgovornosti i kontrole državnih organa Srbije, zaključak je konferencije Danas konferens centra “Strani obrazovni sistemi i zakonodavni okvir Srbije”, koja je održana u hotelu Radison Blu u Beogradu. Ukupno tri prosvetna inspektora koja kontrolišu visokoškolski sistem Srbije sa preko dve hiljade domaćih studijskih programa, ne uspevaju da pokriju ni pola domaćeg obrazovnog sistema, dok različiti strani obrazovni sistemi koji na različite načine drže nastavu i izdaju diplome u Srbiji žive potpunu slobodu rada van bilo kakvog sistema kontrole prosvetne inspekcije, koja nema nikakve zakonske nadležnosti nad njihovim radom. Ipak, sam po sebi, rad stranih obrazovnih sistema u Srbiji nije toliko veliki problem koliko je paradigma prilično obesmišljenog sistema akreditacije visokoškolskih obrazovnih institucija, koji je pre svega zbog nedostatka adekvatnog broja prosvetnih inspektora, umnogome postao set beskrajnih pravila koja važe samo za one koji su u sistemu prosvetne inspekcije, dok za mnoge domaće obrazovne institucije koje su odavno ispale iz tog sistema, ali to nema ko da konstatuje, sistem akreditacije predstavlja mrtvo slovo na papiru i ništa više od toga.

Nije ništa neobično da određeni broj obrazovnih sistema u Srbiji ispunjava uslove samo tokom procesa akreditacije, da bi nakon toga praktično potpuno izašli iz sistema po svim parametrima, ali to nema ko da konstatuje, zbog nedovoljnog broja inspektora, tako da se neretko to stanje realno proverava tek reakreditacijom, dok ono što se u međuvremenu tokom nekoliko godina nastave dešava, prosto obesmišljava ceo sistem akreditacije u Srbiji. Tako se adekvatan prostor i infrastruktura za održavanje nastave u mnogim obrazovnim sistemima ima samo na početku akreditacije, ali se ne kontroliše da li se odmah nakon akreditacije taj prostor napušta i traži manje skup i zahtevan prostor. Slično je i sa potrebnim nastavnim kadrom, koji zbog nedostatka jedinstvene baze podataka o tome gde i u kojim obrazovnim sistemima rade koji profesori, migrira iz jedne obrazovne ustanove u drugu, za potrebe dobijanja akreditacije, da bi nakon toga nastavni kadar napustio tu obrazovnu ustanovu i otišao u sledeću koja aplicira za akreditaciju, ali je to opet zbog nedovoljnog broja inspektora, jako teško konstatovati i adekvatno kazniti.  Izdvojena odeljenja državnih obrazovnih sistema takođe izmiču svakoj kontroli, tako da se realno postavlja pitanje koliko je sama akreditacija obrazovnih sistema u Srbiji postala umnogome set brojnih pravila čija se primena kontroliše jako teško ili skoro nikako.

“Realni broj prosvetnih inspektora u visokoškolskom sistemu Srbije morao bi biti makar tri puta veći od postojećeg broja, ako želimo da ti inspektori matematički imaju šansu da postignu makar osnovni nivo kontrole zbog koga inspekcija i postoji”, rekao je Bogoljub Lazarević, pomoćnik ministra prosvete za inspekcijske poslove, koji je ukazao na činjenicu da nije realno očekivati takvo povećanje broja inspektora bez donošenja posebnog zakona o prosvetnoj inspekciji koji bi kao deo šireg seta novih obrazovnih zakona trebao da uđe u skupštinsku proceduru na proleće sledeće godine.

“Proces akreditacije možda treba pojednostaviti i svesti na onaj realni broj standarda koji se realno mogu kontrolisati u praksi, a ne ceo proces svesti na set beskrajnih pravila koja nominalno važe na papiru, dok za ogromnu većinu obrazovnih sistema u Srbiji prosto ne postoji inspekcijski sistem koji može adekvatno da kontroliše koliko se ti standardi realno primenjuju u periodu nakon akreditacije” rekao je Danijel Cvjetičanin, koji je kao govornik na konferenciji delegiran ispred Komisije za akreditacije i kontrolu kvaliteta. “Strani obrazovni sistemi i njihove diplome potpadaju pod sistem nostrifikacije, a sama akreditacija stranih obrazovnih sistema nije realna, posebno zbog nedostatka adekvatnog sistema kontrole sistema akreditacije postojećeg obrazovnog sistema Srbije, a kamoli nekog sistema koji bi kontrolisao obrazovne sisteme koji onlajn ili uživo drže nastavu u Srbiji, a potiču sa svih pet kontinenata i nalaze se po celom svetu”.

Ipak, ovo otvara pitanje koliko je u takvim okolnostima onaj deo obrazovnog sistema Srbije koji poštuje standarde akreditacije doveden u potpuno neravnopravan položaj u odnosu na obrazovne sisteme, domaće i strane, koji prosto iz različitih razloga uopšte i nisu u bilo kakvom sistemu kontrole, posebno ako se ima na umu da akreditovani privatni obrazovni sistemi moraju da opstanu i budu ekonomski održivi bez ikakve državne pomoći. Tako ispada da je postojeće stanje zakonodavstva u Srbiji takvo da praktično stimuliše odliv novca iz Srbije, aktivno stimuliše školovanje u stranim obrazovnim sistemima čije bi se diplome naknadno mogle nostrifikovati u Srbiji, dok domaćim privatnim obrazovnim sistemima ostaje praktično samo široka lepeza finansijskih obaveza, infrastrukturnih i kadrovskih ulaganja. I gotovo nemoguća misija da u okruženju sve manjeg broja studenata, trče tržišnu trku ne samo sa stranim obrazovnim sistemima koji nemaju praktično ni pet posto finansijskih obaveza i troškova koji proističu iz sistema akreditacije u Srbiji, već i sa sve većim brojem potpuno neakreditovanih domaćih obrazovnih sistema.

“Nama kao najvećem privatnom obrazovnom sistemu u Srbiji mnogo je zanimljivija tema domaćih obrazovnih sistema koji su ispali iz sistema akreditacije, a koji drže nastavu u Srbiji, i koji su mnogo veći problem od stranih obrazovnih sistema koji drže nastavu u Srbiji”, ukazao je Vojislav Jović, prodekan za nauku na Univerziteu Džon Nezbit. “To je tema koja po meni ima mnogo veći značaj od uloge stranih obrazovnih sistema u Srbiji.” I zaista, postaje očigledno da jedan od ključnih problema postojećeg sistema akreditacije svakako jeste činjenica da se taj sistem primenjuje i kontroliše samo prilikom samog dobijanja statusa akreditovanog obrazovnog sistema, dok nakon toga praktično postoji veliki prostor za zloupotrebe i pravni vakuum u kome najgore prolaze oni privatni obrazovni sistemi koji se realno drže zakona i svojih obaveza koje proističu iz sistema akreditacije.

I tek onda, kada se na sve te negativne faktore, doda i veliki odliv mladih ljudi iz Srbije koji odlaze na školovanje u inostranstvo, i tome doda otvoreno polje rada stranih obrazovnih sistema koji se nesmetano oglašavaju po svim medijskim kanalima u Srbiji i dodatno sužavaju ionako suženi prostor za ekonomski održiv sistem visokoškolskog obrazovanja u Srbiji, postaje jasno da strani obrazovni sistemi u Srbiji sami po sebi svakako nisu veliki problem, koliko su paradigma mnogo većeg i dubljeg problema koji izvire iz po mnogo čemu realno nesprovodivog sistema akreditacije koji bi morao ozbiljno da se menja. U paketu sa ozbiljnim jačanjem prosvetne inspekcije, koja bi makar matematički morala biti dovoljno brojna da može realno i suštinski da kontroliše sve obrazovne sisteme u Srbiji, a ne samo neke koji su geografski i po veličini, najzgodniji sa stalnu kontrolu, tako da u praksi imamo neke obrazovne sisteme koji su pod stalnom kontrolom i ogromnu većinu koja je praktično van svake kontrole.

Naravno, zaključak ove priče nije da bilo kojoj stranoj obrazovnoj instituciji treba zabraniti rad u Srbiji, ali svakako jedan od zaključaka koji se neminovno nameću jeste da postojeće stanje u najmanju ruku jeste okvir za nelojalnu konkurenciju, okvir u kome se na tržištu bore obrazovni sistemi koji moraju da se drže stotina različitih propisa koji proističu iz akreditacije i obrazovni sistemi koji ne moraju da se drže ničega, što je u ovakvoj formi jako teško naći u bilo kojoj državi Evrope, gde se neretko svakoj stranoj obrazovnoj instituciji koja želi da drži nastavu i izdaje diplome, nameću obaveze akreditacije koje se suštinski ne razlikuju od domaćih obrazovnih sistema. Ipak, u postojećem okviru u kome cveta hiljadu otrovnih cvetova u domaćem obrazovnom sistemu u kome radi nezanemarljiv broj neakreditovanih obrazovnih sistema, priča o stranim obrazovnim sistemima više je na nivou paradigme suštinskih problema obrazovnog sistema Srbije, nego što je sama po sebi priča koja zaslužuje posebnu pažnju. Hoće li novi set obrazovnih zakona rešiti neke praznine koje sada ugrožavaju same temelje sistema akreditacije u Srbiji, svakako je pitanje od suštinske važnosti za budućnost obrazovnog sistema Srbije, i zato je upravo taj proces od ključne važnosti, onaj faktor koji može značiti razliku između sistema koji stimuliše odliv novca i mladih ljudi iz Srbije i obrazovnog sistema koji je ekonomski održiv i privlači ne samo domaće, već i strane studente.

Željko Pantić